ЛЦД библиотека кинеских знакова Модул са течним кристалима може да приказује кинеске и западњачке знакове, стандарди су следећи:
1. Стандард кодирања кинеских знакова:
Да бисмо представили кинеске знакове са 0 и 1 низовима кода, наведен је код за размену информација за кинеске знакове: ГБ 2312-80, који се назива национални стандардни код, са укупно 7445 знакова , укључујући кинеске и друге знакове. Постоји 3755 кинеских знакова првог-нивоа, распоређених по редоследу Ханиу Пиниин; Кинески знакови другог-нивоа 3008, распоређени према радикалима и потезима. Остали знакови укључују уобичајене симболе, серијске бројеве, ГБ1988 скуп графичких знакова, грчке знакове, табулаторе, итд. Сваки симбол националног стандардног кода користи двобајтни (16-битни бинарни) код за представљање кинеског знака.
1) Национални стандардни код: 94 (0-93) за сваки ред и колону, представљен са два 7-битна бинарна броја у реду и колони.
2) Позивни број: Пошто бинарни национални стандардни код није баш згодан за представљање, кинески знакови могу бити представљени и децималним позивним бројем. Површина и бит су 94 (1-94), представљени са два двоцифрена децимална броја иза којих следи прва област.
3) Интерни код: То је код који представља кинеске знакове унутар рачунара. У микрорачунару, дво-бајт (високи бит је 1) код се често користи као интерни код.
2. Међусобна конверзија између позивног броја и машинског кода:
Код размјене и интерни код западног система користе амерички стандардни код за размјену информација АСЦИИ, који је представљен једним бајтом, углавном се користи само доњих седам битова, који могу представљати 128 симбола. Формат кинеских знакова који су уграђени у софтвер након што их компајлира компајлер је интерни код. Однос конверзије између позивног броја и интерног кода може се резимирати као: (хексадецимални приказ позивног броја) плус А0А0Х=интерни код. Узимајући кинески карактер „大“ као пример, хексадецимални приказ кода подручја речи „大“ је 1453Х, а додавање А0А0Х за добијање интерног кода је Б4Ф3Х.
