Тренутно постоји много типова тако-екрана на додир. Генерално, екран осетљив на додир се састоји од различитих компоненти од екрана са течним кристалима уређаја за приказ. Прозирни екран осетљив на додир је причвршћен на предњи део уређаја за приказ. Овакав екран осетљив на додир назива се „уски“ екран осетљив на додир. Генерално, улазни медиј је прст.
Поред тога, постоје уређаји за унос који користе специјалне оловке или екране осетљиве на додир са -функцијама за контролу на самом недавном екрану са течним кристалима. Они се називају „широки“ екрани осетљиви на додир.
Уско дефинисани екрани осетљиви на додир су грубо подељени у четири типа: отпорни, капацитивни, оптички и ултразвучни. Екрани осетљиви на додир широког смисла укључују тип електромагнетне индукције и тип Ин Целл. Ове методе су класификоване на слици 2-1. Пошто ниједан екран осетљив на додир није свемоћан, постоји више екрана осетљивих на додир. На пример, отпорни тип је једина супериорна метода која не бира да уђе у медије, али има слабу издржљивост и није погодна за оперативне потребе јавности. Иако су капацитивни или оптички екрани осетљиви на додир релативно скупи и имају ограничења у употреби, они су погоднији за производе као што су електронски киосци који захтевају дуготрајну издржљивост.
класификује екране осетљиве на додир из различитих перспектива, које се могу поделити на „методе електронске детекције“ и „не-електричне методе“. Екран осетљив на додир који користи електронску детекцију је углавном отпоран и капацитиван. У овом случају, потребно је користити провидни проводљиви филм као што је ИТО (Индиум Тин Окиде) или АТО (Антимони Тин Окиде), који може смањити пропусност. Али његов недостатак је што чак и ако је ова оптичка метода супериорна у оптичким карактеристикама, често ће имати недостатак погрешног рада.
